Hoću da šetam obalama mediterana zimi

Kažu ljudi često „Neću ni da doživim penziju, imajući u vidu šta sam sve prošao u životu.ˮ 

Ja ih pitam „Šta ukoliko doživite penziju?

Da li ste spremni da primate trećinu od vaše zadnje plate iz radnog odnosa na ime državne penzije i da od toga živite?ˮ

Da li će vaše potrebe i želje biti manje kada odete u penziju?

Da li  ćete, kao većina sadašnjih penzionera, uzimati kredite da pomognete svojoj deci da ona kupe svojoj deci udžbenike ili odu na ekskurziju?

Da li ćete upoznavati kolege na novom poslu u, recimo, svojoj 71. godini, jer od penzije ne možete da živite?

Sa druge strane, imamo primer skandinavskih, austrijskih i nemačkih penzionera koji obilaze obale Mediterana skoro cele godine?

Da li znate da od svih građana u Srbiji, starosti preko 60 godina:

• 1% je izuzetno bogat
• 4% ima pasivne prihode u vidu zakupnina, dividendi, isplaćenih životnih osiguranja, renti i dr, pored penzije i u načelu ima od čega da živi
• 5% i dalje radi, a u penziji je
• 36% ne dočeka penziju
• 54% su socijalni slučajevi

Ja bih da budem u grupi od 4% (sa pasivnim prihodima) i šetala obalama Mediterana većim delom godine, a Vi?

Mnogi od nas žive od danas do sutra, zanemarujući činjenicu da je ulazak u treće doba činjenica. Onda se čudimo kako nemački, austrijski i skandinavski penzioneri krstare obalama Mediterana, dok mnogi u zimskim mesecima žive u Malagi, Valensiji, na Tenerifama, Kanarima i drugim prelepim destinacijama. 

Sa druge strane, naši ljudi već od 63 godine, što realno i nije neka starost, pričaju kako su se naživeli, kako je sve skupo i kako je dovoljno da od penzije daju neku paru unučićima i da se ima za lekove. Strašno! 

Da nisam svedočila kako su naši gastarbajteri, koji su davnih 60-tih godina prošlog veka otišli na “privremeni rad” u zemlje Zapadne Evrope, ostvarili dodatnu penziju, i ja bih pričala kao i većina…njima je bilo lako, imali su visoke plate. 

Međutim, zanemaruje se činjenica da je većina stanovnika ovog regiona “besplatno” stanovala u stanovima u društvenoj svojini i primala čak i veće plate u periodu od sredine 70-tih do kraja 80-tih godina prošlog veka u odnosu na naše ljudi na “privremenom radu”, koji, pri tom, nisu stanovali u “društvenim stanovima”, već imali troškove kirija ili rata stambenog kredita. 

Postavlja se pitanje kako sada naši gastarbajteri u penziji krstare toplim morima, a “domaći” penzioneri” jedva sastavljaju kraj sa krajem?

Odgovor leži u činjenici da su naši ljudi čim su počeli da rade u zemljama Zapadne Evrope gledali  kako se ponašaju građani tih zemalja, učeni da od prve plate kontinuirano štede i ulažu u razne vrste životnih osiguranja koje pružaju brojne zaštite, u razne vrste dobrovoljnih penzionih, investicionih, indeks fondova…

ZAŠTO NAŠI PENZIONERI KADA SU RADILI TAJ TREND NISU ISKORISTILI? 

MOJ ODGOVOR: BILI SU NEINFORMISANI. 

Naši roditelji su verovali da će država o svemu da brine.
I to uverenje su preneli na nas.
Ali vremena su se promenila.
Država ne može zadovoljiti sve potrebe svojih građana u meri da imaju kvalitetan život u trećem dobu.

To moramo naučiti sami, kao što su to činili naši “gastarbajteri” odmah po dolasku u inostranstvo. Naučili su osnovu finansijske zaštite a da jezik zemlje u kojoj su radili još nisu savladali, odnosno počeli su od prve plate mali deo  da ulažu u životna osiguranja i štedne fondove.

Zato su naši penzioneri “gastarbajteri” danas na krstarenju,
a naši “domaći” penzioneri broje dane do naredne penzije i kažu “naživeli smo se.”

Duboko verujem da većina ljudi nije neodgovorna.
Samo je NEINFORMISANA.